Inženjeri sa MIT-a razvili su meku silikonsku površinu koja može da prati sopstveni trodimenzionalni oblik i registruje dodir. Tehnologija bi mogla da se koristi za intuitivnije kontrole u igrama i virtuelnoj realnosti, kao i za praćenje pokreta tokom fizikalne terapije.
Sistem se zasniva na nizu optičkih talasovoda ugrađenih u silikonski list. Umesto klasičnog staklenog vlakna, istraživači su upotrebili fleksibilno gumeno jezgro sa tamnim omotačem. Jedna strana omotača namerno je napravljena hrapavijom, pa se svetlost gubi različito u zavisnosti od toga na koju stranu je vlakno savijeno. Na taj način senzor ne samo da detektuje savijanje, već i njegov smer.
Na jednom kraju svakog talasovoda nalazi se LED svetlo, a na drugom senzor koji meri preostalu svetlost. Spoljna elektronika prikuplja podatke i putem algoritma stvara procenu celokupnog oblika lista u 3D prostoru.
Prototip ima 14 talasovoda, raspoređenih u dva sloja sa po sedam vlakana, u cik-cak šemi. Smešteni su u silikonski list dimenzija 16 x 16 centimetara i debljine od pola centimetra. Sama vlakna dugačka su po 160 milimetara.
Tokom testiranja preko 3D-štampanih kalupa, odstupanje između rekonstruisane i stvarne površine iznosilo je 0,37, 0,28 i 0,45 centimetara, u zavisnosti od oblika. U simulacijama, sistem je zadržao grešku ispod 0,3 centimetra čak i kada su do tri od ukupno 14 talasovoda bila onesposobljena. To ukazuje na to da list može da nastavi da radi i pri delimičnom oštećenju.
Površina reaguje i na pritisak, što je prikazano postavljanjem podlaktice. Ipak, trenutni sistem ne meri precizno silu pritiska, a prepoznavanje dodira funkcioniše odvojeno od praćenja oblika.
Istraživači planiraju da rade na tanjim vlaknima, bržoj obradi podataka i većem broju slojeva talasovoda. Današnja vlakna debela su oko jednog milimetra, ali bi u budućnosti mogla da se svedu na desetine mikrometara, što bi otvorilo put za pametnu odeću i praktičnije nosive senzore.