Ljudski životni vek se tokom proteklih 150 godina približno udvostručio, zahvaljujući napretku u medicini, ishrani i životnim uslovima. Ipak, produžavanje maksimalnog životnog veka mnogo je teži zadatak. Najstarija osoba sa potvrđenom starošću, Francuskinja Žana Kalman, živela je 122 godine i 164 dana, dok deo genetičara smatra da ljudsko telo ima prirodnu granicu od oko 115 do 120 godina.
Naučnici zato odgovore traže i u prirodi. Neke kornjače, daždevnjaci i vrste riba imaju gotovo nepromenjen rizik od smrti tokom starenja, što znači da veoma stare jedinke ne pokazuju isti pad kao ljudi. Posebno je zanimljiva meduza Turritopsis dohrnii, poznata kao „besmrtna meduza“. Kada je povređena ili se suočava sa umiranjem, ona može da se vrati u mlađu razvojnu fazu. To je ne čini neuništivom, jer i dalje može da postane plen, ali njena biologija je važna za istraživanja starenja.
Ključna oblast je ćelijsko podmlađivanje. Japanski naučnik Šinja Jamanaka otkrio je grupu gena, danas poznatih kao Jamanaka-faktori, uz pomoć kojih zrele ćelije kod miševa mogu da se vrate u stanje matičnih ćelija. Ovaj proces otvorio je novo polje istraživanja, iako primena kod ljudi još nije stvarnost.
Istraživači proučavaju i dugovečne životinje. Grenlandski kit može da živi do 200 godina, a goli krt do oko 40 godina, znatno duže od drugih glodara slične veličine. Teorijske procene za život bez ćelijskog starenja idu i do hiljada godina, ali potrebna tehnologija ne postoji.
Za sada, najpraktičniji pristupi ostaju vežbanje, san i ishrana. Ograničavanje kalorija je pod određenim uslovima produžilo život kod više vrsta, ali njegovi dugoročni efekti kod ljudi nisu sigurni.
Drugačija, ali krajnje neizvesna opcija je krionika: očuvanje tela ili mozga u tečnom azotu na oko minus 196 stepeni Celzijusovih nakon smrti. Prvi kriokonzervisani čovek bio je Džejms Bedford 1967. godine. Nema dokaza da će takva osoba ikada moći da bude oživljena, ali ideja ostaje deo potrage za drugim životom.