Južnokorejski reditelj Li Čang-dong u svom sedmom dugometražnom filmu „Possible Love“ ponovo se vraća klasnim razlikama, radnim sukobima i posledicama savremenog života u Koreji. Ali u središtu filma je i drugo pitanje: kakvu moć kamera ima nad ljudima koje snima.
„Possible Love“ je inspirisan događajima iz 2009. godine, kada je korejski konglomerat otpustio trećinu zaposlenih, odnosno 2.600 ljudi. Posle otpuštanja, više bivših radnika umrlo je samoubistvom. Umesto da direktno prati radničku borbu, film se fokusira na period koji sledi nakon nje i na ljude koji ostaju sa traumama tog događaja.
Priča počinje na sahrani bivšeg kolege. Tamo Mi-ok i njen otpušteni suprug Ho-sok upoznaju drugi par: dokumentaristkinju Je-dži i njenog bogatog supruga Sang-vua. Je-dži želi da dokumentuje živote otpuštenih radnika i vrednost njihovog rada, ali istovremeno njihova bol postaje i materijal za njen film.
Reditelj postavlja dilemu sa kojom se suočavaju i novinari i autori dokumentarnih filmova: kada se tuđa patnja odvija pred kamerom, da li treba snimati ili intervenisati? A kada se trenutak ne dešava prirodno, gde je granica između beleženja i njegovog podsticanja za potrebe priče?
Prema Liju, samo držanje kamere nosi određenu moć. Autori nisu u potpunosti deo sveta ljudi koje snimaju, ali nisu ni na strani kapitala. Oni ostaju između dve pozicije, uz mogućnost da njihov rad doprinese maloj promeni.
U filmu kamera dobija različite funkcije. Je-dži snima sa društvenom namerom, Mi-ok fotografiše svakodnevne scene i želi da podeli sopstvenu bol, dok snimci policijskog nasilja unose dokumentarni sloj u fiktivnu priču. Za Ho-soka, otvaranje pred kamerom na kraju ima i terapeutski efekat, iako to nije bio prvobitni cilj snimanja.
„Possible Love“ je napisan u saradnji sa O Džung-mi. Film je počeo da se prikazuje u odabranim američkim bioskopima 23. oktobra, a globalno na Netflix stiže 6. novembra.