Istraživači sa Tehnološkog univerziteta u Delftu razvili su meke robotske uređaje čiji se pogon zasniva na aktivnosti algi. Umesto motora, baterija ili složenih mehaničkih delova, male robotske ruke koriste svetlost i fotosintezu da se saviju, zatvore i oslobode predmet.
Ovi uređaji pripadaju grupi mekih bioaktuatora, odnosno konstrukcija koje pretvaraju energiju u kretanje uz pomoć živih ćelija. U ovom slučaju, mikroskopske alge naseljene su na površini robotske ruke, sastavljene od dva sloja hidrogela.
Jedan sloj reaguje na promene pH vrednosti. Kada su alge izložene svetlosti, one započinju fotosintezu, pri čemu apsorbuju ugljen-dioksid i fiksiraju azot. Tako sredina oko njih postaje baznija, a osetljivi hidrogel bubri. Drugi sloj se ne menja na isti način, pa razlika između njih izaziva savijanje cele strukture.
U tami se proces menja. Alge tokom disanja ispuštaju ugljen-dioksid, sredina ponovo postaje kiselija, a hidrogel se skuplja. Na taj način robotska ruka može da se ispravi ili oslobodi predmet koji je prethodno držala.
Male ruke duge su oko tri četvrtine inča i debele približno koliko kreditna kartica. Istraživači su prikazali i verzije sa četiri prsta, koje se zatvaraju pod svetlošću. Jedan takav hvatač uspeo je da podigne šuplju metalnu sferu i pusti je kada je svetlost isključena. Druga varijanta, u obliku kuke, mogla je da uzme i ostavi gumeni prsten. Predmeti su bili veoma lagani, sa masom daleko manjom od mase male spajalice za papir.
Reakcija hemije počinje relativno brzo: oko 20 sekundi nakon izlaganja svetlosti i oko 10 sekundi nakon prelaska u tamu. Ipak, za značajno savijanje hidrogela potrebno je nekoliko sati.
Tim smatra da pristup može doprineti autonomnijim mekim robotima koji reaguju na okolinu. Mogući pravci su automatizovana poljoprivredna oprema, kontrola tečnosti u laboratorijskim sistemima na čipu i podvodna robotika. Pošto alge nisu genetski modifikovane, tehnologija nema deo uobičajenih dilema o biobezbednosti povezanih sa mikrobnim sistemima.