Micro USB nije potpuno nestao sa tržišta, ali njegovo prisustvo kod novog uređaja sve češće je znak da proizvođač koristi stariji ili jeftiniji hardver. Standard je predstavljen 2007. godine i dugo je bio uobičajen kod telefona, Bluetooth-slušalica, e-čitača, baterijskih lampi i kontrolera. Danas je, ipak, USB-C znatno rasprostranjeniji izbor.
Najvažnija razlika je u brzini i punjenju. Micro USB je najčešće ograničen na USB 2.0, odnosno prenos do 480 Mbps. Poređenja radi, USB 3.0 podržava do 5 Gbps, a USB4 počinje od 40 Gbps. Razlika neće uvek biti ključna za male datoteke, ali postaje vidljiva prilikom prebacivanja veće količine sadržaja.
Ograničenje je još izraženije kod napajanja. Punjači sa micro USB retko isporučuju više od 7,5 W. USB-C se, s druge strane, koristi kod telefona i laptopova koji pri brzom punjenju premašuju 100 W, dok uređaji koji u potpunosti koriste USB Power Delivery standard mogu da dostignu do 240 W. Nije svakom proizvodu potrebna tolika snaga, ali USB-C ostavlja daleko više prostora za buduće potrebe.
Praktičnost je još jedan razlog. USB-C je reverzibilan konektor, pa kabl može da se priključi sa obe strane. Kod micro USB potrebno je voditi računa o orijentaciji, a pinovi se lakše mogu oštetiti pri pogrešnom priključivanju. Kupovina uređaja sa starim priključkom znači i nošenje dodatnog kabla, umesto korišćenja istog koji služi za novije telefone, laptope i druge dodatke.
To ne znači da postojeće micro USB uređaje treba odmah zameniti. Kod bežičnih slušalica sa malim baterijama, na primer, 7,5 W može biti dovoljno za brzo dopunjavanje. Brzina od 480 Mbps je takođe sasvim dovoljna za prenos datoteka manjih od jednog gigabajta. Ako uređaj i dalje dobro radi, njegova zamena samo zbog priključka stvorila bi nepotreban elektronski otpad.
Ali pri kupovini nove opreme, USB-C je sigurniji izbor. Nudi bolju kompatibilnost, potencijalno duže trajanje korišćenja i manju potrebu za posebnim kablovima i adapterima.