Bioskop bi trebalo da bude mesto gde velika slika i moćan zvuk prave razliku u odnosu na gledanje kod kuće. Međutim, iskustva sa različitih projekcija pokazuju da jačina zvuka u salama nije uvek dobro izbalansirana.
Takav utisak ostavila je projekcija filma „Godzilla Minus Zero“, novog nastavka japanskog blokbastera. Film vizuelno koristi veliko platno da naglasi veličinu i pretnju koju predstavlja Godzila, posebno u scenama sa vojnom opremom i razorenim naseljima. Ipak, zvučni deo konkretne projekcije delovao je previše uzdržano.
U trenucima kada čudovište riče i koristi svoj razorni zrak, nedostajali su očekivani snažni niski tonovi i izraženija dinamika. Umesto zvuka koji bi trebalo fizički da se oseti u sali, scene su ostavile slabiji utisak. Problem nije bio ograničen samo na akcione sekvence: u razgovoru između američkih vojnika i doktora Node, deo dijaloga bilo je teško razumeti, pa su titlovi bili važni za praćenje scene.
Zanimljivo je da su reakcije drugih gledalaca bile potpuno drugačije. Na Letterboxd-u je jedan posetilac opisao film kao izuzetno glasan. To sugeriše da nije nužno reč o samom miksu filma, već i o uslovima i podešavanjima u pojedinačnim bioskopskim salama.
Razlike između sala mogu biti značajne zbog njihovog akustičkog dizajna i odluka o podešavanju jačine reprodukcije. Iskustva podeljena onlajn u Velikoj Britaniji kreću se od previše tihih projekcija do nivoa koji gledaocima deluju neprijatno glasno. Za animirani film „Wildwood“, na primer, jedan posetilac Reddit-a naveo je da je već u prvih deset minuta zvuk bio dovoljno snažan da izazove neprijatno zujanje u ušima.
Iako preglasan zvuk lako može postati zamoran, preniska jačina takođe umanjuje dramu i narušava razumljivost dijaloga. Za bioskop, gde je zvuk ključni deo doživljaja, dosledan i pažljivo kalibrisan nivo ostaje podjednako važan kao i kvalitet slike.