Vlasnik Jeep Cherokee iz 1994. uspeo je da osposobi svoj automobil za kalifornijske testove izduvnih gasova pomoću samostalno izrađenog dijagnostičkog sistema. Projekat kombinuje laptop, Arduino Nano i pristup podacima sa starog računara za upravljanje motorom, poznatog kao ECU.
Cherokee prvobitno nije prolazio testove zbog prevelike količine azotnih oksida, odnosno NOx, pri određenim brzinama. Prvi neuspešan rezultat bio je pri 25 milja na sat. Posle promena u smeši sa kiseonikom, stanje se pogoršalo: vozilo nije prošlo test ni pri 25, ni pri 50 milja na sat.
Glavni izazov bila je komunikacija sa elektronikom automobila. Jeep koristi Chrysler SCI magistralu, koja radi brzinom od približno 7.800 bauda i ima električno invertovan signal u poređenju sa uobičajenim serijskim priključcima. Arduino Nano je iskorišćen kao posrednik između šestopinskog dijagnostičkog priključka vozila i savremenog računara.
Prvo povezivanje omogućilo je praćenje samo temperature rashladne tečnosti i napona baterije. Zatim je sistem proširen kako bi prikupljao više podataka sa motora, uključujući kodove grešaka tokom vožnje pri brzinama na kojima je vozilo padalo na testu. Ispitivani su i parametri povezani sa pritiskom goriva.
Tokom dijagnostike pojavila se i pogrešna pretpostavka, prema kojoj je motor radio sa 22 odsto više goriva. Ta procena se, međutim, zasnivala na podacima sa drugog modela automobila. Prikupljena merenja iz stvarnih vožnji pomogla su da se bolje usmeri rešavanje problema sa emisijama.
Stari ECU u Cherokee nije podržavao reprogramiranje firmvera, jer je proizveden samo nekoliko meseci pre nego što je takva mogućnost postala dostupna. Umesto toga, u obližnji EEPROM unet je sopstveni kod koji se izvršavao paralelno sa postojećim sistemom.
Prema vlasniku, materijali za elektronski deo koštali su najviše 15 dolara, pri čemu je sam mikrokontroler koštao oko 3 dolara. On je objavio projekat kao xj-scanner na GitHub, pod licencom GPLv3.